Svet pripada onima koji znaju da ga uzmu.

Naših pet čula, za koje smo videli do koje mere predstavljaju nosioce saznanja, zadovoljstva i bogatstva, istovremeno su emiteri i receptori. Ona nam omogućavaju da prihvatimo sve naše zemaljske mogućnosti u skladu s onim što jesmo. Dakle, puštamo da kroz čula uđe u nas mnoštvo osećanja koja nam prijaju. Miris zemlje, vatre od drveta, zanosni zvuci morske obale, osećaj kada gurnemo noge u vruć pesak, uživanje u letnjoj kiši koja prija našem licu... Miris i sluh imaju važno mesto u našem životu, ponekad su agresivni, a ponekad prijatni i slatki. Zvuci, mirisi vode, prirode, vetra u lišću, pesma ptica pružaju ogromno zadovoljstvo. To nam prenose naša čula koja nam to fizički omogućavaju na ovom svetu, dovodeći do zadovoljstva koje možemo nazvati mlađim bratom sreće. U stanju smo da osećamo svakog dana. To nam je uvek moguće, besplatno je i neiscrpno! Ne ustežimo se da se dobro snabdemo osećanjima da ne bismo propustili voz sreće u danu kada dođemo do nje.
Svaki put kada se radujemo aktiviramo među našim neuronima mnoštvo veza koje proizvode nervni impuls. Ako ne hranimo svoja čula tih impulsa će biti mnogo manje, a mi ćemo, jednostavno, biti manje živi, manje prisutni u nama samima i zato manje sposobni za sreću.
Kako naš mozak može da bude u formi, da skladno upravlja našim mislima ako mu ne pružamo potrebnu energiju? Njemu je potrebno zrno da ga samelje, a naših pet čula tome služe: slušajmo i posmatrajmo, razvijajmo našu radoznalost prema svetu s ciljem da se povežemo sa svim što nas okružuje.

„Od vas i od jednostavne pažnje zavisi da li ćete shvatiti
uzbudljiv zanos života.”
Robert Lui Stevenson, Pohvala dokolici

Treba da otkrijemo daleko sećanje, da bismo pronašli prirodan, skladan i razigran ritam života, kao što je bilo u nekim plemenima, koja nepravedno nazivamo primitivnim, a koja su znala da sačuvaju vezu između čoveka i prirode. Životinje, bilo da je reč o divljim ili domaćim, takođe su sačuvale žestinu koju smo izgubili. Mnogo dana pre zemljotresa ptice, mačke i mnoge druge vrste životinja osećaju da se približava opasnost i kriju se. Ako ne znamo uvek kako je to moguće ne znači da to nije tačno.
U sebi smo sačuvali „mineralno sećanje” o čemu svedoči prisustvo minerala u našem organizmu; „biljno sećanje” jer je u nama ostao vegetativni sistem; „životinjsko sećanje”, a to je instinkt koji nam omogućava da postignemo sklad između tela i duha. Naviknuti smo na hiljadugodišnje sećanje. Naučimo da listamo knjigu koja je u nama... Jer ako smo dobili intelekt usput smo pomalo izgubili dragoceno mineralno sećanje, životinjsko i biljno: ono što često nazivamo kolektivno nesvesno. Naš mozak usmeravali smo prema drugim tipovima znanja koja su učinila da zaboravimo i zanemarimo sva bogatstva kojima raspolažemo i iz kojih možemo da crpemo pouke.
Za razliku od nekih životinja mi ne čujemo ultrazvuk, ali sećam se da sam jednog dana tri puta čula ultrazvučnu pištaljku. Ubeđivali su me da je to nemoguće. Htela sam to da ponovim, ali je nikada više nisam čula. Zašto? Zato što je moj mozak u tom trenutku bio koncentrisan da čuje te zvuke. Kada smo previše koncentrisani na nešto postajemo posmatrači akcije i uspavljujemo instinkt što nam omogućava da se saživimo sa onim sa čim se susrećemo.
Naše telo je fantastično sredstvo i istinski agent za obaveštavanje. Slušati ga znači saznati neke mudrosti, jer, kao što smo ranije rekli „telo ima svoje razloge koje razum ne poznaje”. Ali, kada se duh i telo razumeju mogu da pomognu jedno drugome i da rade zajedno. Kada naš duh ne funkcioniše dobro telo može da mu pomogne, a kada telo pati isto tako duh može da mu priskoči u pomoć. Koliko puta smo kazali sebi: „Već je jedan sat! Vreme je da ručam!”, iako nismo gladni. Ili: „Vreme je da idem na spavanje!”, a često ipak ne zaspimo. Dok životinje idu na spavanje samo kada su umorne. Prestanimo da reagujemo na apsurdne automatizme, uprkos informacijama koje dobijamo od tela. Provodimo život opirući se i rizikujući da se razbolimo. Zašto prisiljavamo sebe da slušamo neprijatne zvuke, da gledamo ono što nam se ne sviđa, da jedemo i kada nismo gladni? Ako nam život ne dozvoljava baš uvek da živimo u skladu sa sobom učinimo to svaki put kada možemo.

Ima nade kad se čini.

Neki više vole ravnotežu snaga. Na primer, jedan moj prijatelj živi u blizini aerodroma i neće da se seli. Ima svoje navike i smatra da bi se samo mučio seleći se. U večnoj borbi slabijeg protiv jačeg on se uništava zbog tih svojih navika iako bi mu bilo mnogo jednostavnije da se preseli i bolje živi. S takvim načinom razmišljanja neki dvadeset godina rade posao koji im se ne sviđa, ili žive sa osobom koju više ne vole i sve to zbog straha od rizika, od promene. Plašimo se nepoznatog i novog, žrtve smo straha. Svako se, zbog odbrambenog refleksa ili zbog straha od neke osobe koja je drugačija, lišava otkrića koja bi mogla da budu važna, na primer, susreta, novih iskustava i različitih zapažanja onoga što nas okružuje.

Menjajući nebo promenićeš zvezdu.

Velika zamka za naša čula je estetika lepog. Prihvatljivo je samo ono što je lepo i skladno. Zato je važno da bude otvoreno za naših pet čula i da učinimo da funkcionišu zajedno. Neko može da bude ružan a da ima divan glas, ili obrnuto. Ako se posmatra samo jedna odlika, rizikujemo da sebe lišimo prelepog susreta s novim utiskom.
Ako ponovo pronađemo instinkte mnogo je manja mogućnost da se prevarimo. Kada smo zavedeni bez osnova naša čula nas odmah upozoravaju. To je povezano s našom trojnom inteligencijom, telo-duša-duh, kojom možemo da osvojimo svet. Ako ta tri konja ne galopiraju zajedno ne razumemo sebe. To nas vreba katastrofa jer hodamo po ivici. Ako se samo služimo svojom emocionalnom stranom, poremećeni, idemo napred na slepo, potpuno dezorijentisani i ranjivi. Ako preovlađuje intelekt, lutamo u lavirintu analize i zadovoljavamo se hladnim odnosom, dalekim od iskustava koja nam nudi život! Konačno, ako funkcionišemo isključivo instinktom, sigurni smo da se nećemo izgubiti, čak i ako tek kasnije razvijamo vezu između srca i duha. Posredstvom instinkta upravljaju naši koreni i temelji. Neki misle da je za koncentrisanje na određeni zadatak, na neko razmišljanje, potrebno zatvoriti vrata svim drugačijim utiscima. Ili, ne može savršeno da se služi svojim čulima da bi čuo nešto što se dešava u njemu. On će videti neka svetla zatvorenih očiju, on će čuti neke zvuke... I kada spavamo, sasvim usnula čula uvek su budna i obaveštavaju nas o spoljašnjoj i unutrašnjoj stvarnosti.
Neki muzičari, afričkih ritmova na primer, podstiču nas da igramo, pa i da postanemo podvojene ličnosti, skoro izgubivši svest. To ne važi za svakog čoveka. Da bi došlo do te pojave mora da postoji razlog u nama jer nismo svi osetljivi na iste melodije: neko zadrhti slušajući Baha, a drugi ne. U nekim periodima života nemamo potrebu da slušamo muziku. U tim trenucima više volimo da koristimo druga čula, pa se okrećemo drugim zadovoljstvima, dodirima, mirisima ili slikama. Utoliko bolje, jer kada imamo različite izvore zadovoljstva razvijamo čulna iskustva, odnosno iskustveno poznavanje sveta. Tajna je u oprezu i u ostavljenim otvorenim vratima čula. I svakako treba filtrirati „opažanja” i dati više prostora prijatnim, a zatvoriti vrata onima koja nas povređuju. Treba videti šta je štetno i doneti vrednosne sudove. U skladu s tim iskustvima, trudimo se da se udaljimo od tuđih pogleda da bismo se koncentrisali na sopstvena otkrića. Malo po malo, dolazimo do drugačijih osećanja, bez uticaja obrazovanja ili okruženja.
Naš duh ne može da misli na dve stvari istovremeno. Ako je zaokupljen prijatnim opažanjima koja nisu iz mentalnog već iz osećajnog područja, sve manje i manje će biti prostora za negativne misli. Naš duh, u skladu s našim instinktom, zato će biti jači da se suoči sa svim što nas povređuje i što nam je neprijatno i zbog čega, po pravilu, tonemo. Neki to nazivaju „pozitivnim razmišljanjem”, ali ja više vo-lim da govorim o „razmišljanju sjedinjenom s instinktom”. S malo prakse, iznenadićemo se: imaćemo više mesta za novu energiju, imaćemo više snage da pomognemo sebi i drugima jer imamo novi kvalitet, blistamo od sreće. Umesto da čuvamo sva loša iskustva sveta to nas pokreće da napredujemo. To je dobro za naš entuzijazam, naša uverenja, našu sposobnost da sanjamo i zaronimo u plodnu zemlju kolektivno nesvesnog. Svi veliki muzičari, svi veliki umetnici, veliki naučnici su prvo maštali pre nego što su stvorili i dali oblik svojim snovima.

Bolje da grunemo nego da navodimo razloge.

Budimo kao cimbalo po kojem život udara i svira muziku od koje zadrhtimo.
Ako želimo da zauzmemo mesto koje želimo i da ojačamo svoje srce, nema pitanja koja čuvaju našu skrivenu krivicu jer ona služe samo da nas oslabe. Ne možemo da promenimo stvari koje su bile do sada i samo nam sadašnjost, najčešće, dozvoljava da popravimo ili da ne ponovimo greške iz prošlosti. Moramo da shvatimo šta nas je prevarilo i ukoliko su klopke u koje upadnemo iste, utoliko bolje!

„Činimo gluposti, ali ih činimo s oduševljenjem.”
Kolet